Igra nije samo način da dete ispuni slobodno vreme, već jedan od osnovnih načina na koji upoznaje sebe i svet koji ga okružuje. Dok trči, slaže kocke, crta, smišlja priče ili pokušava da napravi nešto od obične kartonske kutije, dete istovremeno razvija različite sposobnosti. Zbog toga roditelji ne moraju svaki trenutak igre da pretvaraju u organizovanu edukativnu aktivnost. Mnogo je važnije ponuditi raznovrsna iskustva, dovoljno prostora za samostalno istraživanje i prilike za kretanje, kreativnost i druženje. Pravilno podsticanje razvoja ne znači ubrzavanje deteta, već stvaranje okruženja u kojem ono može da napreduje sopstvenim tempom.
Slobodna igra uči dete da samostalno donosi odluke
Raspored savremenog deteta ponekad može biti ispunjen vrtićem, školom, sportom, jezicima i drugim organizovanim aktivnostima, pa za potpuno slobodnu igru ostaje malo vremena. Ipak, upravo tada dete dobija priliku da samo odluči šta želi da radi, koliko će se nečim baviti i kako će osmisliti aktivnost. Kada odrasli ne određuju svaki naredni korak, dete mora samo da pronađe ideju, rešava male probleme i prilagođava pravila. Dosada takođe ne mora biti nešto što roditelj treba odmah da rešava novom igračkom ili ekranom. Ona ponekad predstavlja početak kreativne igre koju dete samo osmisli.
Kretanje je važno za mnogo više od fizičke kondicije
Trčanje, skakanje, penjanje, provlačenje i održavanje ravnoteže prirodni su deo detinjstva. Kroz njih se razvijaju krupna motorika, koordinacija i osećaj za sopstveno telo u prostoru. Parkovi i igrališta zato imaju mnogo veću vrednost od same mogućnosti da dete potroši višak energije. Penjanje uz merdevine, spuštanje niz tobogan ili hodanje po različitim površinama predstavljaju niz malih motoričkih izazova. Roditelji mogu omogućiti bezbedne uslove i biti u blizini, ali nije potrebno unapred sprečiti svaki pokušaj koji deluje malo zahtevnije. Savladavanje izazova prilagođenih uzrastu pomaže detetu da postepeno upoznaje sopstvene mogućnosti.
Steper za decu može biti deo aktivne igre
Kada vremenski uslovi ne dozvoljavaju dovoljno aktivnosti napolju, određeni rekviziti mogu pomoći da se deo kretanja prenese i u kuću. Steper za decu može se uključiti u jednostavne igre koje zahtevaju penjanje, silaženje, održavanje ravnoteže i koordinaciju pokreta, pod uslovom da odgovara uzrastu i da se koristi prema nameni. Steper za decu ne treba posmatrati kao spravu za ozbiljan trening, već kao mogući element aktivne igre u kojoj mališan menja položaje i koristi celo telo. Kada se steper za decu kombinuje sa drugim bezbednim elementima, moguće je napraviti mali poligon kroz koji dete prolazi, zaobilazi prepreke i izvršava jednostavne motoričke zadatke.
Fina motorika razvija se kroz svakodnevne aktivnosti
Razvoj šake i prstiju ne zahteva nužno posebne vežbe. Slaganje manjih kocki prilagođenih uzrastu, crtanje, plastelin, nizanje većih elemenata, cepanje i savijanje papira ili pokušaj samostalnog zakopčavanja odeće predstavljaju korisne aktivnosti. Čak i svakodnevni poslovi mogu postati prilika za vežbanje. Dete može pomoći da se rasporede kašike, prenesu bezbedni predmeti ili slože čarape. Takve aktivnosti istovremeno podstiču koordinaciju pokreta i osećaj samostalnosti, jer dete vidi da njegov trud ima konkretnu svrhu.
Maštovita igra nema unapred određen kraj
Kuća napravljena od ćebeta, svemirski brod od kartonske kutije ili prodavnica sastavljena od nekoliko praznih pakovanja pokazuju koliko malo materijala može biti potrebno za kvalitetnu igru. Kada igračka nema samo jednu funkciju, dete mora samo da odluči šta ona predstavlja. Tako nastaju priče, uloge i potpuno nova pravila. Roditelji mogu povremeno da se uključe, ali je korisno da ne preuzimaju vođenje. Ako dete kaže da je stolica autobus, nema potrebe objašnjavati kako bi „pravi“ autobus trebalo da izgleda. Upravo sloboda da običan predmet postane nešto potpuno drugo predstavlja važan deo kreativnog razmišljanja.
Druženje sa vršnjacima donosi izazove koje odrasli ne mogu da zamene
Igra sa drugom decom razlikuje se od aktivnosti sa roditeljima. Vršnjaci neće uvek prihvatiti predlog, prepustiti igračku ili dozvoliti detetu da određuje sva pravila. Zbog toga zajednička igra prirodno donosi situacije u kojima treba pregovarati, sačekati red, podeliti nešto ili pronaći kompromis. Povremeni sukobi su očekivani deo takvih odnosa. Kada nema opasnosti, odrasli ne moraju momentalno da rešavaju svako neslaganje. Dete treba postepeno da dobija priliku da izrazi šta želi i pokuša da pronađe rešenje zajedno sa vršnjacima.
Kreativne aktivnosti ne treba ocenjivati prema rezultatu
Kada dete crta, slika, pravi figurice ili gradi konstrukciju, odrasli često obraćaju pažnju na krajnji rezultat. Za razvoj je, međutim, važan i sam proces. Mešanje boja, isprobavanje različitih materijala i menjanje prvobitne ideje predstavljaju deo istraživanja. Nije neophodno da crtež izgleda realistično ili da konstrukcija bude savršeno pravilna. Previše ispravljanja može čak smanjiti želju deteta da samostalno eksperimentiše. Umesto pitanja „Šta si nacrtao?“, ponekad je zanimljivije pitati kako je dete došlo na određenu ideju ili koji deo mu je bio najzabavniji.
Ekrani ne moraju da zamene aktivnu igru
Digitalni sadržaji deo su savremenog odrastanja i teško ih je potpuno odvojiti od svakodnevice, ali problem nastaje kada postanu najlakši odgovor na svaki trenutak dosade. Gledanje sadržaja uglavnom zahteva manje fizičkog angažovanja od igre u kojoj dete trči, gradi, crta ili komunicira sa drugima. Zato je korisno napraviti ravnotežu i ostaviti dovoljno vremena za aktivnosti van ekrana. Posebno je važno da dete ima svakodnevne prilike za kretanje i neposrednu interakciju sa ljudima i predmetima iz svog okruženja.
Razvoj nije takmičenje između dece
Roditelji prirodno porede svoje dete sa vršnjacima, naročito kada jedno ranije počne da govori, crta, vozi bicikl ili savladava neku drugu veštinu. Ipak, razvoj nije trka u kojoj svi moraju stići do iste tačke u istom trenutku. Mnogo je korisnije pratiti napredak konkretnog deteta i nuditi mu aktivnosti koje odgovaraju njegovom uzrastu, interesovanjima i trenutnim sposobnostima.
Najbolja igra zato nije nužno ona na čijem pakovanju piše da razvija najveći broj veština. Dobra igra je ona u kojoj dete aktivno učestvuje – kreće se, razmišlja, pokušava, greši, ponovo pokušava i smišlja nešto svoje. Kada svakodnevica uključuje dovoljno kretanja, slobodne igre, kreativnosti i druženja, roditelji stvaraju mnogo prirodnije uslove za razvoj nego kada pokušavaju da svaki minut pretvore u lekciju.
